Разликујемо следеће васпитне стилове:
- Ауторитарни васпитни стил карактеришу строга правила понашања која морају да се поштују, постављена од стране родитеља. Од детета се очекује послушност без поговора. Родитељи постављају круте циљеве и преферирају кажњавање (често физичко) уколико до испуњења не дође. У таквим породицама испољавање емоција није пожељно јер се подстиче самоконтрола. Деца која одрастају у ауторитативним породицама често су повучена и раздражљива без спонтаности.
- Ауторитативни васпитни стил, за разлику од ауторитарног, подразумева постављање високих циљева и јасних правила понашања али уз пружање топлине и нежности. Деци је дозвољено исказивање жеља и осећања без осуђивања. У таквој стимулативној средини подстичу се дечија креативност и машта.
- Пермисивни или попустљиви васпитни стил подразумева родитеље који не постављају никакве циљеве деци и не успостављају контролу над њима, притом испуњавајући сваки дететов захтев. Оваква породична клима ствара несигурност код детета и слабо сналажење у границама што резултира различитим поремећајима у понашању
- Занемарујући васпитни стил карактерише родитеље који не постављају никакве циљеве и не спроводе никакву контролу, а притом су емотивно хладни и одсутни. Углавном одбацују децу и немају времена ни капацитета да се баве њима. Деца су препуштена сама себи.
Најпожељнији васпитни стил је свакако ауторитативни стил јер деца одрастају у стимулативној средини у којој се постављена правила објашњавају а деци се дозвољава да испољавају свој потенцијал. Истраживања показују да деца која одрастају у породицама које негују ауторитативни стил васпитања ређе показују девијантно понашање, боље се уклапају са вршњацима и испољавају психосоцијалну прилагођеност.
У зависности од родитељских вредности, ставова и понашања зависи који васпитни стил ће бити присутан у породици. Односно, зависиће од тога шта родитељи желе да развију код деце.
У основи васпитања јесте постављање граница детету. Родитељи не преносе детету само љубав већ и однос према свету, обавезама. Границе су јако битне зато што пружају сигурност деци, јер када границе не постоје то је знак деци да су „сами“ и да нико не брине о њима. Онда се осећају изгубљено, а свет им делује застрашујуће.
Зато је потребно поставити здраве границе и поштовати их. Деца ће их свакако испитивати и покушати да их сруше, али битно је бити доследан.
Мастер психолог, Милица Песић