Емоционални развој детета започиње веома рано – много пре него што дете научи да говори. Управо зато, важно је да родитељи и старатељи од најранијих дана посвећују пажњу емоционалном свету своје деце. Када дете научи да препозна примарне емоције – као што су срећа/радост, туга, љутња, гађење, страх или изненађење – да их разуме и испољи, оно стиче алате који ће му касније помоћи да разуме и управља много сложенијим емоционалним стањима.
Најважнији модел за учење о емоцијама јесте понашање родитеља. Деца не уче само из онога што им кажемо, већ много више из онога што виде. Однос који родитељи имају према сопственим емоцијама представља детету огледало, то јест прва и најважнија књига из емоционалне писмености коју дете отвори. Посматрајући како родитељи реагују у различитим емоционалним ситуацијама – како изражавају радост, како се носе са стресом, како реагују када су љути или тужни – деца усвајају обрасце понашања које ће и сама касније примењивати.
Како помоћи детету да разуме емоције?
Учење о емоцијама може бити забавно и креативно искуство. Осим што разговарамо са децом о томе како се осећају и како се ми осећамо, можемо користити различите методе и активности:
- Игре улога – кроз замишљене ситуације дете може да научи како да реагује у одређеним контекстима (нпр. како се осећа омиљена играчка у свакодневним ситуацијама),
- Игра огледала и описивање емоција – имитирајте изразе лица и погађајте емоције. Уз именовање емоција, са старијом децом разговарати о њима,
- Глума и драматизација – кроз глуму дете истражује различите емоције, повезује емоције са невербалним манифестацијама,
- Читање о емоцијама (у зависности од узраста детета):
- Сликовнице о емоцијама – вербализовање и имитирање емоција; читајте уз постављање питања зашто се лик тако осећао,
- Бајке и басне – често садрже ликове који пролазе кроз емоционалне изазове што може бити основа за разговор,
- Гледање цртаних филмова – едукативни цртани филмови често обрађују теме пријатељства, туге, разочарења, радости па је важно заједно гледати са децом и анализирати их.
Не заборавимо на непријатне емоције
Родитељи често подстичу децу да изражавају позитивне емоције попут среће и љубави, док негативне – или боље речено непријатне емоције – као што су туга, бес или страх, остају по страни. Ове емоције се занемарују и не признају се детету, нпр. када се детету каже „ништа те не боли“, „немаш од чега да се плашиш“ и слично. Такође, родитељи верују да морају да буду “јаки” пред дететом, да не показују тугу, страх или бес па користе маске како би исте прикрили.
Међутим, деца веома брзо осете и “прочитају” емоције иако нису изречене, што доводи до несклада – дете види сузе, али чује „ништа ми није“. На тај начин дете временом научи да су емоције наши непријатељи и да их треба потискивати. Зато је важно показати детету да су све емоције природне и да су део нас.
Правилан емоционални развој кључно је да дете научи да је сасвим у реду осетити и непријатна осећања. Она су саставни део живота и играју важну улогу у емоционалном сазревању.
У реду је бити тужан, уплашен или љут – али и да постоје прикладни начини да се та осећања изразе. Све емоције су дозвољене, али не и свако понашање. У реду је осећати љутњу – то је природна емоција. Међутим, није прихватљиво да због љутње ударамо, гурамо или повређујемо друге.
Уместо тога, децу треба учити да препознају љутњу и пронађу адекватне начине да је изразе без угрожавања себе или других особа – кроз речи, цртеж, шетњу, слушање музике, разговор, ударање лопте, ударање у јастук.
Када прихватимо сопствене емоције, учимо дете да оно што осећа – није ни срамота ни слабост, већ део онога што нас чини људима.
Драгана Димитријевић Пејчић, мастер педагог